Zonska odbrana

Cesto sam  imao priliku da čujem tu reč, a nisam imao blage veze šta znače. Znao sam jedino da je nešto gadno, ali za onaj drugi tim. Znao sam takođe (ne pitajte kako, prosto sam znao), da ću se ubrzo nakon toga radovati. Nisam pogrešio nikada. I tako, gotovo niotkuda, zavoleo sam zonsku odbranu. A sada sam konačno u prilici da to i pokažem. S obzirom da se radi o jednostavnoj, ali izuzetno opširnoj tematici, ovde ću predstaviti samo osnovne pojmove vezane za nju: definiciju, prednosti, nedostatke i načine igranja (vrste).

Zonu igra: KO?  Zona je: ŠTA?  Zona se igra: KAKO?

U pitanju je jedna od dve osnovne vrste odbrane. Zona je vrsta timske defanzivne taktike u kojoj je najčešće angažovano svih 5 igrača, a svaki od njih je zadužen za određeni prostor, odnosno deo terena(postoje i varijacije kada je manji broj njih u zoni). Ona, dakle, nije odbrana igrača, već prostora. Defanzivni igrač koji stoji u zonskom rasporedu brani određeni prostor koji mu je dodeljen, a tim kao celina brani sve prilaze ka košu. Ako protivnik, bio to igrač sa ili bez lopte, napusti prostor jednog, a pređe u prostor branjen od strane drugog igrača, on biva preuzet od strane drugog, bez obzira ko to bio. Prvi igrač, u toj situaciji, ostaje u svom prostoru. Time se jasno pokazuje značaj timske igre i komunikacije među igračima. Čovek po imenu Del Harris je rekao jednu veliku istinu: „U košarci nikada nije bilo uspešne tihe odbrane„.

By NBA 2K10

Prednosti i nedostaci

Sa tehničke strane, veća sam rekao da joj je osnovna zamisao branjenje reketa. Centri pomažu jedni drugima pod samim košem, krila su tu da popune po potrebi, ili hvataju odbitke. Ona takođe kreiraju skakački trougao, veoma koristan timovima sa nešto nižim igračima. Bekovi ometaju pas pod koš, a takođe i brane šut. Zonom se dobro brani pick and roll preuzimanjem i generalno je kvalitetna odbrana od blokada. Takođe, zonu je teško probiti prodorom (u nekim njenim varijantama). Sa strane pojedinca, moguće je prikriti nedostatke i/ili sačuvati određenog igrača od ličnih grešaka. Nedostaci su, u raznim varijantama, odbrana šuta i visoke post pozicije, česti su problemi u zagrađivanju kao i nesporazumi po pitanju odgovornosti. Relativno je sporo postaviti je, pa je ranjiva na kontranapad.

Mogla bi se napisati čitava studija o tome koje sve vrste zone postoje, jer postoji više kriterijuma za podelu.

Prema broju igrača u prvoj liniji postoje:

Parna: 2-3; 2-2-1; 2-1-2

Neparna: 3-2; 1-3-1; 1-2-2

Međutim, taj kriterijum je više teorijski i koristi se na višim nivoima, prilikom varijacija i kombinovanja.

Ono što je mnogo češće je podela prema broju linija. Tako imamo zonu u:

Dve linije: 2-3; 3-2

Tri linije: 1-2-2; 1-3-1; 2-1-2; 2-2-1

2-3

Najčešće korišćena varijanta zone jer, prema nekim definicijama (s kojima se uglavnom slažem), osnovni cilj zone je odbrana rekate, ulazaka i pasova u reket. Formacija se postavlja tako što su dva igrača isturena napred, uglavnom su to bekovi, a ostala trojica su bliži košu i čeonoj liniji. Centar je osnovna figura, jer je glavni branilac reketa, ali ima pomoć ne jednog, već dva igrača. Krilni centar i krilo su, u osnovi, zaduženi za bokove, ali nije im osnovni cilj odbrana šuta, već brz dolazak na pomoć petici. Tako se ostvaruje lako popunjavanje reketa. Problem mogu da naprave protivnici sa dobrim šutem spolja, kao i istureni post igrač.

Osnovna postavka igrača u zoni 2-3

3-2

Ne bih je preporučio za često korišćenje, nikako. Za razliku od prethodne, dvojica igrača su sada pod košem, dok su trojica napolju. Reket je slabije branjen, pa zahteva veće angažovanje centara. Krila su takođe problem, jer su bukvalno prazna tj. nebranjena. Kao i kod prethodne, istureni post može da napravi problem. Sa druge strane, korisna je protiv timova koji forsiraju bekovsku igru sa mnogo šuteva. Takođe, sa tri igrača daleko od koša lako se kreće u kontranapad. Zonu 3-2 je najbolje primenjivati kao iznenađenja, kada je protivnički organizator igre pod pritiskom. Neki se treneri opredeljuju da njome brane brz šut, kada se lopta izvodi sa strane, što smatram korektnim do određene mere.

Osnovna postavka igrača u zoni 3-2

1-2-2

U ovoj formacij, koja je dosta slična prethodnoj, igrači stoje u tri linije. I dalje su dvojica pod košem, međutim preostali su podeljeni, pa su tako dvojica sada zadužena za prostor nešto bliže košu, dok je jedan potpuno isturen napred. Širenje druge linije u cilju odbrane šuta može da prouzrokuje ubacivanje igrača u sredinu. Uglovi su takođe loše pokrvieni. Dobre strane su na prvi pogled manje vidljive, ali kod samog izvođenja je uočljiva fleksibilnost upravo tih igrača, koji mogu da popune stranu ili deo koji je opterećen.

Osnovna postavka igrača u zoni 1-2-2

2-1-2

Još fleksibilnija. Sada je u drugoj liniji samo jedan igrač, koji je stub ove odbrane, dok su dvojica isturena. Centri i dalje zauzimaju iste pozicije. Prednost je dobro popunjavanje prostora i lako hvatanje odbijenih lopti. Nedostatak je protivnički šut pod uglom od 45 ili manjim u odnosu na čeonu liniju, ako je prva linija suviše zbijena. Ako je ona pak suviše raširena, otvoren je frontalni šut (pravo prema košu).

Osnovna postavka igrača u zoni 2-1-2

1-3-1

Nešto se ređe koristi u zadnje vreme, jer joj je osnovni cilj odbrana mesta sa koga se izvodi skok-šut (nažalost skoro potpuno zaboravljen košarkaški element). U tri linije su raspoređeni igrači tako da pvu i treću brani po jedan, dok su u drugoja trojica.  Jedan od njih je na sredini, on brani post poziciju, dok su preostali levo i desno od njega. Moguće ju je dobro odigrati, ali sa vrlo agilnom dvojicom na stranama, koji su u stanju da pokriju svoju liniju, a i da se brzo povuku na sam bok koji je, u osnovnoj postavci, nebranjen.

Osnovna postavka igrača u zoni 1-3-1

Psihologijom iz ugla igrača i trenera, kao i napadanjem zone, baviću se u narednim člancima.