Kada se u košarci spomene zona, obično prvo na pamet pada zonska odbrana 2-3. Onako, na prvu loptu, ovo jeste najčešća i najbolja vrsta zone. Treneri je vole zato što im uliva sigurnost, a to je upravo jer se lako (da li?) izvodi, a igrače je lako uvesti u ideju. Često se koristi kao element iznenađenja, a deo je i mnogih kombinovanih odbrana (kada tim u toku 24 sekunde promeni više defanzivnih postavki). Ukratko sam je opisao u članku o različitim vrstama zonske odbrane, ali je zahvaljujući svojoj popularnostidobila i izdvojeno mesto.
Osnovna postavka zone 2-3 (igrači u belom)
Prema definiciji, zona 2-3 je parna odbranu u dve linije. Parnost se određuje na osnovu broja igrača u prvoj liniji, a broj linija se vidi u samom nazivu. To je bitno jer, opet u teoriji, parne odbrane dobro brane stranu, dok imaju problema sa frontalnim napadima. U praksi to uopšte ne mora biti tako, čak šta više najčešće i nije. Meni je recimo vrlo logično da se treneri trude da unaprede našto što je po knjigama slabost, pa time unaprede svoju strategiju. Na snimku ispod se vidi prva reakcija zone na neki pas, nakon osnovne postavke, i praktično je prikazano da teorija ima onoliko udela koliko treneri to dozvoljavaju. Predlažem da pogledate i ostale preporučene snimke na kojima su reakcije odbrane na određene ofanzivne akcije.
Šta zona 2-3 brani?
Ovo opet zavisi od ideje trenera. Pošto centar ima pomoć sa obe strane (i krilo i krilni centar su u istoj linij sa njim), osnovna ideja je odbrana reketa. Samim tim, problem je braniti šut spolja, bilo čeoni ili frontalni. Tu do izražaja dolazi timska pokretljivost cele odbrane. Bitno je, kada protivnik krene da distribuira loptu oko perimetra, da se izvrši pritisak na loptu i da na strani na kojoj je ona bude veća koncentracija igrača. Tada opet postoji problem od stvaranja viška na drugoj strani, koji mora da pokrije igrač zadužen za to (kada se cuje za nekoga da je igač zadatka, ovo je jedan od primera).
Vezano za odbranu reketa, centralna figura je dominantna petica, čiji je zadatak da zaustavi sve koji reket napadaju frontalno, bilo prodorom ili pozicionim napadom sa visokog/niskog posta. Ako se lopta distribuira oko perimetra, on mora biti sa one strane koša na kojoj je sama lopta, te pratiti promenu u širini napada. Nedostatak takvog centra je slaba pokretljivost, naročito spor start. Zato su tu igrači na pozicijama tri i četiri, koji brane levu i desnu stranu prilaska reketu, najčešće od backdoor pasova.
Najteže je biti na suprotnoj strani od one na kojoj je lopta. Ako playmaker uspe da je pošalje na drugu stranu, to se obično koristi za maksimalan pritisak na koš. Ako ostatak tima to ne isprati, do izražaja dolaze individualne defanzivne karakteristike.
A šta ne brani?
Kontranapad! Brza tranzicija lopte, naročito ako se iz nje šutira sa (polu)distance, smrt je za svaku zonu, a za ovu naročito. Zašto? Ako je osnova neke odbrane timska igra, kada nemate svih pet igrača raspoređenih na predviđene pozicije, nastaju velike rupe. U ovom sučaju te rupe su najčešće na spoljnim pozicijama, pa je tranzicioni šut otvoren. Zbog svega ovoga, niko (ili retko ko) pokušava da kontranapad brani zonom. Takođe, velike probleme može da napravi istureni post igrač, ako poseduje dobra šut.
Dobar primer zone 2-3 davao je Partizan, gde je Duško Vujošević koristio Vraneša kao centralnu figuru. U NBAu to dobro radi Orlando sa Dwightom Hovardom. Interesantno je kako oni ovim zapravo brane šuteve iz ćoškova, zbog solidne pokretljivosti koju njihov centar ima.
Нема коментара:
Постави коментар